mafini sa kruškama i suvim smokvama


Moja kuhinja je moja oaza. Sve počne za tastaturom (nekada za knjigom recepata), odabir sastojaka - pa praćenje procedure. Stvaranje nečega. Malog i lepog. Tako svaki put. Tako koračam život. Prolazi dan za danom, obeležen još jednim male(c)nim i lepim. U kuhinji počne, pa se širi dokle stigne... pa opet iz početka - obrišem radnu ploču, skuvam čaj, upalim komp... život čini nizanje malog i lepog. 
Danas su konačno na red došle smokve i kruške, čekale su strpljivo celu jesen. Obožavam smokve oduvek, a sa krušaka ove godine nikako da skrenem pogled. Ovi mafini su omaž ovoj jeseni, još jednoj u nizu na putu.



Ovogodišnji pretpraznični bilans bogat: jedan žestok veoma neobičan pad, jedan poveći pritisak, jedno otkazivanje glasnih žica, jedna upala grla zaozbiljno, jedan požar, jedno čudesno lepo a bolno jasno nedostižno - ovo poslednje poduplirano i u Kruševcu. Dosta li je? Ima i lepi bilans, ali njega niko ne stiže da sabere, nelepo ume da se izgura u prvi plan. 




Dakle ne lepo, nego zaistinski divno: grupa divnih ljudi koja mi je popodne pomagala da iz aure izbacim uljeza, plakala, grlila se i smejala sa mnom, moja poredačka velika nova familija, moje učenje o životu i za život koje uliva nadu i daje snagu za dalje. Uopšte da dalje postoji. A tu su i moje milice, svaka od njih tri posebno čarobna, svaka tako savršeno autentično na sebe i svaka pomalo na mene, na svoj način.




Koliko puta vam se desilo da pomislite: evo, sve je nekako lepo, nalikuje onome što sam želela, ili je bar jako blizu toga - a onda odjednom, sa nekoliko strana teorija haosa počne da se potvrđuje? Svaki put? Ona jevrejska poslovica o željama za monoton život nikako da postane naša. Pitamo se svi da li je želimo uopšte? Da li bismo preživeli? Kao, bojimo se - ucrvljali bismo se od dosade? Mi se zapravo svi prestravimo na pomisao o nekom životu bez svog haosa na koji smo navikli. Šta bismo bez iznenadnih povređivanja, razboljevanja, izneveravanja, požara? Kako bismo uopšte prepoznali jesmo li živi, ili šta!?

Sve manje imamo snage da budemo... ko? Mi? Pravi mi. Prijatelji. Ljudi.




Tako naiđe opet haos, svrati manje više redovno... Tada se zavučem u svoje zadatke, ili u kuhinju, pratim formule, proceduru ili recept. Ne mislim na drugo. Skupljam snagu na taj način, odavno sam to otkrila. Nešto gradim. Neku malenu ciglicu uredim. Pogledam je, uživam u tome da sam je dostigla, pa imam snage za dalje. Pozovem drugarice pod raznim požarima - ima krevet, kotao radi, kuća je topla, idu praznici - svakako imam sreće da sam još uvek u prilici, još uvek sam u potrazi za monotonijom sreće koju ne poznajem. Dođite da je tražimo zajedno. Mafini, kafa i vreme za razmenu, ne samo reči.

Ovo je recept sa životno vrcavog sajta Coolinarike, sa malenom izmenom: mirisne, sočne kruške koje me zovu cele jeseni, namesto jabuka. 

Ništa novo mi ne možemo više izmisliti. Ili možemo ponekad. A u međuvremenu pratimo nekog, nečije utabane stope. Smokve su tema ovomesečne kuvarigrice Ajme koliko nas je..., u potraži za jela sa njima, otkrih ovaj recept. Lara sa Lošinja nam je zadala za temu smokve. Ona piše divan Slatki blog. Čarobna je ova kompjuterizovana veb era, zar nije? Delimo trpeze od Beograda do Lošinja, preko Kanade, Norveške i Novog Zelanda - hej, pa to je nekada i bio san. Ne - zapravo, to prevazilazi sve snove koje smo umeli da sanjamo, zar ne?





Evo recepta:
  • 2 jajeta
  • 100 g šećera
  • 200 g brašna, stavila sam 150 g belog pšeničnog i 50 g ovsenog
  • 80 g mlevenih oraha
  • 1 šolja jogurta
  • 6 kašika rastopljenog putera
  • 1 vanilin šećer
  • pola praška za pecivo
  • kašikica cimeta
  • četvrt kašikice naribanog muškatnog oraha
  • prstohvat soli
  • desetak komada suvih smokava, sitno iseckanih
  • 2 kruške




Jaja penasto umutite sa šećerom, dodajte brašno, orahe i sve ostale sastojke i lepo izmešajte da se sve poveže.




Kruške ogulite neposredno pre dosipanja u smesu, pa jednu izrendajte, a drugu sitno iseckajte na kockice - ja ovu drugu čak nisam ni gulila.




Napunite, prethodno podmazane, kalupe za mafine (ili stavite korpice u njih - ovo čak ni ne preporučujem, iako sam i sama tako uradila, jer se pri pečenju u modlama napravi divna prhka slatka korica sa svih strana, što sa korpicama ne može), pa pecite na 180°C dvadesetak minuta.





Ovaj post šaljem Mariji koja piše divan blog Mirisna teka, i koja je kao domaćica kuvarigrice Ajme koliko nas je..., ovog meseca izabrala muškatni orah za temu igre.








Nema komentara:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...