kesadiljas na brzaka



Quesadilla - jelo koje sam obožavala nekada u nekom davnom životu, za doručak na letovanjima u Meksiku. Najjednostavnije jelo meksičke kuhinje, ako se ne uzme u obzir činjenica da se tortilje, sem ako nisu kupovne, kao ove koje sam koristila danas, ne prave baš same od sebe... Danas, najjednostavnija verzija ionako jednostavnog jela - za ručak kojim slavim početak raspusta!





Potrebno (po osobi):


  • 2 tortilje
  • 50 g nekog tvrđeg sira, ja sam imala kačkavalj
  • četvrt avokada
  • malo soli i bibera po ukusu
  • beby mix salata, ili već neka salata po želji

Tortilja se stavi u ugrejan tiganj i na nju se nastruže polovina potrebnog sira. Količina sira je isto po želji - treba da prekrije tortilju u potpunosti, a u koliko debelom sloju, zavisi od toga koliko volite sir.

Preko toga se poređa avokado isečen na tanke ploške, začini, pa se preko svega narenda drugi deo sira. Taman dok ste sve to poređali, donja tortilja se zapekla dovoljno da se prvi sloj sira otopio.

Prekrije se drugom tortiljom, prevrne i sačeka još koji minut da se i ovaj sloj sira otopi.


Ovo nije baš meksički način za pripremu kesadiljasa, ali nije ni mnogo utekao.

Možda se quesadilla ni ne izgovara kao kesadiljas, mada sam sigurna da su nam tako izgovarali tih davnih dana, kada smo to jelo upoznavali. Možda se tako kaže množina... možda i ne, a možda i nije važno. Dve tortilje, između sir koji može da se otopi i šta god vam padne na pamet, malo piletine, ili nekog drugog povrća - to je to. Može se služiti uz gvakamole, pavlaku, meksički pirjani pasulj, pikantnu salatu od sitno seckanog luka i paradajza - zelenu ili crvenu salsu. 

Preko tako vrućih tortilja sam prebacila svežu salatu, meni nije bilo potrebno da je začinjavam, ali nije zabranjeno. Možda bi mi malo više prijalo da sam imala neke lepe pavlake, ali i ovako je bilo zaista ukusno.


Belle and Sebastian: Muzika za tužne dečake
Poslednja važna britanska pop grupa iz 20. veka
Imajući u vidu veličinu džungle koju nazivamo pop muzikom, savršeno je jasno zašto su aršini pri kojima se vodimo kada za neki pop bend kažemo da nam je omiljen, krajnje lične prirode. Nekome je dovoljan jedan hit na celom albumu, nekome samo da pevač/pevačica lepo izgledaju, nekome da uz ritam može da pleše, dok su najzahtevniji oni koji obraćaju pažnju na najsitnije detalje. Verujem da redovni čitaoci ove rubrike već pretpostavljaju među koju grupu se ubraja autor ovih redova.
Kao neko kome je upravo pop omiljeni muzički žanr, a uzimajući u obzir činjenicu da je besmislenih pop bendova više nego kusih pasa, priznajem da je lična selekcija pri kojoj album nekog pop bend ne završi u kanti za smeće, prilično surova. Naime, od svih važnih stvari na prvom mestu je melodija – da bude zarazna i da vam ne dosadi ni kada je slušate više desetina ili stotina puta. Zatim, tekst pesme je vrlo važan sastojak – ukoliko pevač peva “Baby don’t go / I love you so” šanse da se vežem za stihove koji zvuče kao da ih je napisao predškolac, veoma su male. Onda dolazi na red instrumentalna postavka pop benda: što veći broj muzičara i što više najrazličitijih instrumenata svakako doprinose muzici da ostane sveža i da se svaki put u njoj otkrije nešto novo. Kada na sve to dodate producenta koji voli svoj posao i koji je detaljista, dolazite do sledećeg zaključka – naime, po gruboj računici od desetak pop bendova, samo njih par će ispunjavati ove stroge zahteve. To znači da ćete provesti mnogo vremena u preslušavanju prosečnih grupa, ali kada pronađete one koji to nisu, velike su šanse da veze između vas i njihove muzike traje decenijama. Na osnovu ovog uvoda sigurno vam je jasno da baš takvu muziku prave muzičari o kojima danas pričamo, a koji čine škotski sastav “Belle and Sebastian”.
Grupa o kojoj se priča
Grupu je 1996. godine u Glazgovu osnovao gitarista i pevač Stjuart Murdok, koji je autor najvećeg broja pesama. Njemu se prvo pridružio basista i klavijaturista Stjuart Dejvid, da bi ubrzo u lokalnim pabovima pronašli još pet muzičara od kojih su svi listom bili navučeni na pop i folk muziku iz šezdesetih i sedamdsetih godina prošlog veka. Njihova ljubav prema albumima koje su snimili “Simon and Garfunkel”, Nik Drejk, “Velvet Underground” odnosno britanski bend “Felt”, poprilično opisuje vrstu nežnog popa u kome su se kretali. Imajući to u vidu kao i podatak da naziv “Belle and Sebastian” potiče od izvesne istoimene francuske TV serije o dečaku i njegovom psu, jasno vam je zašto ovu grupu biije glas da svira “pop muziku za tužne dečake”.
Koledž “Stou” iz Glazgova imao je projekat u okviru koga su talentovani muzičari snimali demo pesme koje je objavljivala mala diskografska kuća pod okriljem istog koledža a zvala se “Electric Honey”. Nakon par demo snimaka koje su “Belle and Sebastian” snimili za njih, svi koji su ih čuli bili su oduševljeni te su Stjuart i drugari postali prvi bend kome je bilo ponuđeno da snimi ceo album za “Electric Honey”. Tako su došli do svog prvog albuma “Tigermilk” koje je bio štampan samo u 1000 primeraka i samo na vinilu.
To njihovo debi izdanje je kolekcija savršenih pop pesama u svakom smislu te reči. Predivni gudači i duvači, melodične pesme koje vam kao nekakav “duborez” ne izlaze iz glave danima nakon što ih čujete, kao i stihovi iz kojih izbija intelgencija, humor i ironija, učinili su “Belle and Sebastian” grupom o kojoj se priča. Kako je u to vreme internet tek bio u povoju, nećemo pogrešiti ako kažemo da su oni jedan od poslednjih bendova koji je slavu stekao na onaj staromodan način kada su reči hvale kolale od usta do usta, i kada broj pregleda na nekom sajtu nije imao nikakve veze sa tiražem.
To im je omogućilo da iste godine snime i fenomenalan drugi album “If You’re Feeling Sinister” za malu etiketu “Jeepster”, a isti je objavljen u Americi za diskografsku kuću “Matador”, o kojoj smo pisali u prošlom broju. Tim albumom je grupa već stekla internacionalnu slavu i gotovo da nije bilo iskrenog zaljubljenika u pop muziku koji nije znao za njih.
Muzika za “neshvaćene”
Prvi put sam čuo za “Belle and Sebastian” u proleće 1997. godine, kada je prijatelj iz inostranstva doneo njihov drugi album. Kako sam tih dana bio naročito zaljubljen u muziku Nika Drejka, te da sam samog sebe često doživljavao kao dečaka koji je često tužan (ah, te tinejdžerske zablude), nije mi mnogo trebalo da zavolim Stjuartov nežan glas. Ako imamo u vidu da sam i tad život trošio u Srbiji, da su napolju bile devedesete, nekako ima smisla da mi je omiljena pesma sa te ploče bila “Get Me Away from Here I’m Dying”. Ubrzo je do mene stigla i loše presnimljena kaseta sa njihovim prvencem “Tigermilk” koji sam zavoleo još više.
Posebno sam bio vezan za pesmu “Expectations” koja sa velikom dozom humora govori o mukama srednjoškolca koji nije shvaćen od strane okoline baš na pravi način. Nekoliko strofa iz te pesme kao što su “And the head said that you always were a queer one from the start / For careers you say you want to be remembered for your art / Your obsessions get you known throughout the school for being strange / Making life-size models of The Velvet Underground in clay” ili “At the interval you lock yourself away inside a room / Head of English gets you, asks you, what the hell do you think you’re doing? / Do you think you’re better then the other kids? Well get outside / You’ve got permission, but you’ve got to make the bastard think he’s right” obeležile su odrastanje jednog klinca koji odbija “da se upasuje, da stavlja gel na kosu, da diže ruke i bude veseo”. Tada sam mislio da sem par prijatelja sličnih meni niko ne kapira o čemu ovi Škoti pevaju u stvari, ali vremenom sam saznao da nas je bilo mnogo više.
U prilog tome govori i njihov (tad najzreliji album) “The Boy with the Arab Strap” iz 1998, koji je u to vreme bio najprodavanije “Belle and Sebastian” izdanje, no u godinama koje su dolazile njihovi tiraži su konstantno rasli. Na početku karijere su svirali samo u malim pabovima Glazgova, koledžima i bibliotekama, da bi poslednjih desetak godina bili redovni učesnici velikih muzičkih festivala i održavali rasprodate koncerte gde god da odu.
Neki novi “Belle and Sebastian”
Novi vek je doneo i novi “Belle and Sebastian” zvuk. Grupu su napustili Sjuart Dejvid i pevačica Izobel Kembel, a sa njima kao i da je otišla ona raskošna orkestracija koju smo čuli na prva tri albuma. Ipak, glavni autor je i dalje Stjuart Murdok, koga inspiracija retko kad napušta, tako da nema brige o kvalitetu njihovih melodija. U novom veku su objavili pet albuma od kojih je verovatno najlepši “Dear Catastrophe Waitress” iz 2003. Takođe, sarađivali su sa rediteljem Todom Soloncom napisali muziku za njegov film “Storytelling”, a Murdok je u međuvremenu osnovao i bend “God Help the Girl” koji poprilično podseća na “Belle and Sebastian”. Ove godine su objavili kompilaciju B strana singlova “The Third Eye Centre” koja zvuči sveže kao da je u pitanju pravi novi album.
U odnosu na početke kada su bili “najčuvanija tajna pop muzike” danas su “Belle and Sebastian” jedan od najpoznatijih britanskih pop sastava (sve vam je jasno ako kažem da originalno vinilno izdanje albuma “Tigermilk” sada dostiže cenu i do 800 evra). Oni su prešli put od grupe koja uz pratnju violina peva o problemima srednjoškolaca, do sastava koji snima pesme o ljudima koji nemaju vremena za porodicu jer u kancelariji provode 10 sati dnevno. Tople i nežne duvače su zamenili nešto hladnijim zvukom staromodnih klavijatura iz sedamdesetih, a nonšalantnu produkciju predanim studijskim radom u kom se svaki ton “pegla” do savršenstva. Oni su sazreli, odrasli i promenili su se. Međutim, nismo li svi?

Iako subjektivno najviše volim njihova prva tri albuma (za koje smatram da su tri istinska remek dela savremene pop muzike), poznajem mnogo ljudi koji obožavaju njihove ploče iz 21. veka i koji tvrde da je Stjuart Murdok najtalentovaniji škotski muzičar u poslednje dve decenije. To nam samo govori koliko su “Belle and Sebastian” bili i ostali važna grupa u životima mnogih koji se baš ne snalaze u svetu u kome je Majkl Džekson navodni kralj, a Madona kraljica pop muzike.

Gistro FM













Nema komentara:

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...