hurka - ili šta se prvo radilo kad bismo za vikend otišli u Segedin

Nekih davnih godina, kada još nismo mogli da nazremo ni početak devedesetih, u kojima će početi vicevi, pričani uz nevericu - o tome kako ćemo jednog dana po farmerke u Segedin; a kamoli ova vremena koja živimo - bez neverice, a opet sa puno iste - u kojima nemamo ni za izlet do Segedina, ni snage, ni želje, ni para... 
... e, iz tih nekih nestvarno dalekih vremena je početak ove priče - za mene... i moju kumu koja je danas sa mnom ručala hurku, i mnoge druge Prečane, koji su bili deca tih sedamdesetih.

Elem, tih godina, tata bi nas stavio u brižljivo opranu crvenu Škodu, ranom zorom neke subote i krenuli bismo put Segedina. Po jeftinu a veoma dobru hranu, na izvrsne kolače i po koji ekspres lonac, ako bi opet zafalio. Išli bismo na izlet u svet toliko sličan našem, a toliko drugačiji. Svet ljudi čiji smo jezik pričali, ok. skoro svi... Tata nikako nije mogao da ga nauči - dođoš iz Slavonije, krut za učenje jezika, voleo je što smo savladali jezik naših sugrađana koji nam nije bio maternji. A i ne savladali ga - prvo nam je baka (zapravo stepbaka, jedina i najbolja) bila Mađarica, a onda i fond od četiri časa jezika nacionalnih manjina nedeljno kroz osnovnu i srednju školu nije baš davao izgovor da ostanemo nepismeni, zar ne?

Ništa nije tako lepo kao vožnja kroz ravnicu. Za mene. I sada i tada. Samo pravo, polagano, tata bi pevušio usput, nemelodično. Uz primedbe i grimase životne saputnice obdarene apsolutnim sluhom, što je samo pojačavalo zvuk falš pesme i naš kikot na sve.
Mama i tata koji pričaju nešto na prednjem sedištu i brat i ja nazad, u nekom svom filmu. Škoda na nekom putu kroz nepregledna polja suncokreta i kukuruza. Izlet u drugi svet.

Mađarska je tada bila siromašna. Istinski siromašnija od nas - kad ovo pričam svojoj deci, naravno da mi ne veruju. Kako bi i mogle shvatiti da se svet ponovo izvrnuo naglavačke i da to tako biva, s vremena na vreme. To shvatanje počinje kad preguraš pola veka.

Mama bi obavezno ponela neko pakovanje Vegete i neku flašu firmiranog zapadnjačkog alkohola, koji bismo prodali onog momenta kad bismo stigli. Neko bi prišao kolima, znalo se da sva kola koja dolaze iz YU to donose. Znala se i cena - fini neki svet, nije tu bilo cenkanja. Za čas bi se stvorile forinte za doručak.

A doručak se obavezno odvijao na segedinskoj pijaci. Svaka je mesara imala mali deo sa šankom ispred. Kupite hurku na meru, uz to dobijete lepo parče hleba i eto gozbe! Mirisne i ukusne, pikantne - tada sasvim uobičajene. Treba li da pričam o higijeni na toj pijaci? Ne, nije moje dečje izvrnuto sećanje, zaista jeste bilo skromno i čisto, ali veoma veoma čisto - da se postidiš, eto toliko.

Hurka je vrsta kobasice - deblja od običnih kobasica, koja se pravi od svinjskih iznutrica i puno riže. Ponekad se doda i svinjska krv. Obavezno se pravi na svakom disnotoru (svinjokolju), onoliko koliko ima creva za nju - a nema puno - zato se ne prodaje. Koliko se napravi, to je samo za to domaćinstvo.

Moja mama, koja ponovo živi u Bečeju, odakle su putovanja Škodom o kojima pričam, počinjala, ponekad dobije na poklon hurku od nekog domaćina koji je još pravi - pa je prosledi meni. Em da sebi ne nabilduje holesterol, em zna žena koliko volim.

Ne znam ima li još neki način da se pripremi hurka osim da se stavi na krompiraču. Mora se dodati i koja kobasica, jer je hurka delikates, nikad je nema dovoljno. Možda na podvarak zimi. Mislim da neću ni tražiti neki drugi način - ovo je moj vremeplov - baš ovako. U detinjstvo, samo moje, samo meni divno. Ako se pruži prilika da putovanje delim sa nekim - eto lepote življenja. Tijana i ja smo iskoristile tu priliku danas. Hurka, kobasica, krompir na malo luka, aha... i pokoje parče paprike - i sećanja.

Recept za ovo ne postoji. Ili je u stvari savršeno jednostavan - koliko su prosta dva tri luka na rebarca isečena i kilo krompira isečenih na kriške... o.k. sa par čudnih kobasica pride. Ili već šta god li je ukus detinjstva na kome se pustite da putujete.

Recepti za hurku mogu da se pronađu na netu. Evo jednog:

Potrebni sastojci:

• pola svinjske glave (oko 1 kg)
• 500 g svinjskog mesa od plećke
• 500 g svinjske džigerice
• 1 srce od svinje
• 500 g riže
• 2 glavice luka
• 50 g soli
• 10 g mlevenog bibera
• pola kašike kvalitetne mlevene paprike
• 6 g majorana
• 5 m svinjskih creva

Priprema:

Glavu, plećku, džigericu i srce kuvamo oko 2 sata. Rashladimo, pa sameljemos sa lukom.

Rižu raskuvamo da bude meka, pa pomešamo sa mlevenim iznutricama.

Creva natopimo u hladnoj vodi.

Začinimo smesu i mesimo je petnaestak minuta rukama.

Punimo creva.

Što li sam ovaj recept pisala u prvom licu, da mi je znati. Nikada nisam pravila hurku, jedva da se sećam da su je pravili deda i baba, tj majstor mesar koji bi im pomagao na disnotoru. Sećam se kako sam je jela. A sada kada budem u prilici, jednom u nekoliko godina, svakim zalogajem uronim u to koliko sam bila srećna tih davnih godina kad smo je jeli na segedinskoj pijaci. Naravno za doručak, kao sav normalan svet. Moj neki svet, meni normalan. Tih divnih dana.

dodatak postu - zimski raspust, februar 2018 - kuma donela hurku...