Napravila sam večeras vraški dobar kolač, samo ću vam toliko reći. Puno putera i čokolade, vanila, espreso i burbon - otkrivaju mi kuhinju američkog juga, onu kojom miriše film The Maid - putenu, crnu, punu duše, prljavu i uzvišenu u jednom - robusnu seljačku kuhinju, sa primesama prefinjenosti, toliko nalik onoj koju sam jela kao mala, a da nijedno jelo nemaju zajedničko. Kažu da je ovaj kolač dobio ime po tome što podseća na blato obala reke Misisipi...
Poslastica od starog hleba, koja kod nas nije posebno popularna, a koju sam tako rado pravila u svojim tranzicijskim podstanarskim danima... Ne znam zašto se kod nas ova vrsta 'kolača' ne pravi ćešće. Ukus je divan, ovo je jedna od onih comfort food priča, a priprema se jednostavno, od sastojaka kojih nekako uvek ima po kući.
Ovako je kobasice spremala moja mama kad bi nam se najavili iznenadni gosti. I uvek je uspevalo, jer malo ko ne voli kobasice, a način pripreme i serviranja je taman toliko neobičan, da iznenadi izgledom i pobere pohvale, a ukus je malo pikantniji nego obično. A kobasica je kobasica - ne može da omane.
