Soparnik je jelo iz Dalmatinskog zaleđa, koje želim da probam već dugo. Pravi se ispod peke, one ogromne. Jedno je od onih jednostavnih, a preukusnih starinskih jela. Ovo je pokušaj dozivanja Dalmacije iz moje novobeogradske kuhinje.
Nekad, u nekom prethodnom životu, sa ex-mužem koji je poreklom iz krševite Dalmatinske zagore, smo nekoliko puta išli pod Dinaru, u posetu rođacima i njegovim uspomenama iz detinjstva. Rođenoj Vojvođanki (kojoj je i Fruška gora nepotrebna komplikacija), te robusne planine i nisu baš legle. Ostala je priča, moram priznati sasvim istinita, o snovima u kojima se Dinara uporno obrušava baš na nas, i paničan strah da zmije vrebaju iz svakog grma. Ali se peke rado sećam. Doduše, soparnik nije bio na meniju, rođaci su preferirali jagnjetinu. Za ovu vegansku dalmatinsku gastro deliciju sam saznala kasnije.
A usudila sam se da ga pravim, tek kad je Marija, koja piše Mirisnu teku, postavila svoj recept, po kom sam ga i radila.
Upotrebjeni sastojci:
- 500 g brašna (250 integralnog, 250 belog)
- 270 ml vode
- 2 kašike maslinovog ulja
- prstohvat soli
- 400 g blitve
- dve veze mladog luka (oko 100 g)
- dve kašike suvog peršuna, mada bi naravno bolje bilo da sma imala iseckanog svežeg
- češanj – dva belog luka
- oko 50 ml maslinovog ulja
- soli po ukusu
Blitva, lik i beli luk se naseckaju, preliju uljem i posole, dok se rerna greje na skoro najjače.
Od brašna, vode i 50 g ulja se zamesi testo, glatko, elastično i nelepljivo, kaže Marija. I tako je i ispalo. Posle sam tek videla da je Marija napisala 50 ml ulja, i da sam džabe vadila vagu, kad sam mogla mericom da odmerim, ali sad bar znamo da je testo dobro i ovako i onako...
Svaki se deo testa oklagijom razvuče na veličinu najvećeg pleha koji imate za rernu. Soparnik je inače okrugao, pa bi trebalo težiti tom obliku...
Jelo je odlično. Nama je u nedelju bilo ručak - taman za treći dan undijete, dan kad se jedu jednostavniji hlebovi sa povrćem.
No comments:
Post a Comment