hobotnica iz zemljane posude



Česti su komentari domaćica da ne pripremaju morske plodove jer ne znaju kako. Na to slegnem ramenima, jer istinski ne razumem kako ne znaju. Je li takav stav proizvod mog neznanja o kulinarstvu, to je ono što ne znam, ali po meni - ništa lakše od pripreme morske hrane. Ona je sama po sebi ekskluzivna i ukusna, da joj posebne pripreme ne trebaju. Ovlaš termičke obrade, dašak maslinovog ulja, poneki začin i eto ukusnog obroka.







Više se ne sećam kada sam počela ovako da pripremam hobotnicu. Ovu sam zemljanu posudu dobila od Žakline netom posle bombardovanja, i od onda se ne zna broja hobotnicama koje su u njoj završile kao ukusan obrok. To je ujedno bila i najefektnija, a najlakša za izvedbu, večera na svetu. Počesto sam njom dočekivala iznenadno najavljene goste na noćnim sastancima održavanim u našoj kući u neka čudna poslovna vremena, sad već odavno prošla. 

Recept je prost: smrznutu hobotnicu staviš u nauljenu zemljanu posudu, poklopiš, gurneš u hladnu rernu, uključiš i odeš na spavanje. 


Dok se kući vrati, sad već poodavno ex-muž, sve što treba da uradi je da zemljanu posudu stavi na sredinu postavljenog stola i otvori vino. Nijednom nije omanula - bude savršeno meka, ne jednom na ogromno ushićenje nenadanih gostiju, počesto gurmanski veoma razmaženih. 





Ukoliko bih imala snage i strpljenja, pred kraj pripreme hobotnice usula bih šolju riže u tečnost u kojoj hobotnica pliva. Ispao bi tako fenomenalan rižoto, kome se ukus mogao pojačati nekim začinima, ali i nije morao. Hobotnica ispusti toliko divno aromatičan sok, ne bude potrebe za dodatnim ukusima.


Vreme tamanjenja hobotnica u našoj kući se završilo, ponajviše jer se odselio deo nagdašnjeg dvojca koji je poreklom iz Dalmacije, a velikim delom i zbog Imali, pa nemali lekcije koja nas je zdesila.


Ne, nije to onako užasno koliko jevrejska poslovica naglašava, ali jeste velika promena. Imaš nešto, imaš ga puno i odjednom toga više nema. Nije pitanje samo para, hobotnica ili komfornih sitnica bio koje fele, sa svim je to tako u životu. Znamo to svi, samo ne želimo sa tim da se suočimo.


Užasavamo se takvih usuda. Bojimo ih se toliko da se pravimo nonšalantni, a nismo. Prava je istina da nikada nismo. Svi se bojimo da izgubimo ono što nam je važno, pa izigravamo  neustrašive junake, koji su u stanju sve da prebrode. Ili se pravimo da nam nije ni bilo važno. Ne znam šta je od toga gore. 


Opet, teško je priznati, a baš je izuzetno važno priznati, posebno kad se izgubi, koliko nas kvalitet neguje, koliko komfor istinski prija i telu i duši. Koliko bogatstvo nije glupo, naprotiv. I koliko ne mora biti po cenu duše, a najčešće i nije, mada volimo da zagledamo te jadne primere kad jeste, ne bi li nam bilo lakše. Eh...


Ponekad je teško prizvati šta smo dobili u poglavlju Nemali, pa imali, neraskidivom delu, prethodno pomenute lekcije,ogledalski simetričnog naziva, koje se svi toliko bojimo. Tako da ono dobro što smo dobili, kad je užasavajuća jevrejska poslovica zagospodarila delom našeg života, počesto previdimo. A zakoni održanja postoje i, srećom po nas, neumoljivi su - nešto nestane, ali nešto i nastane, nema izuzetaka. Velike lekcije najčešće, kad se od njih oporavi, postanu divne pouke, postanu pravo imanje, posle nemanja.





Volim hobotnicu, i da - volela bih da je češće deo naše trpeze, kao i škampi, orade, brancini... o... svakako i Sen Žak školjke. Sve sam to imala, sad nemam. A o onome što imam sada, o tom skladnom, malom i lepom, o toj toplini, bliskosti i dubokom razumevanju koje povremeno dođe, i tome koliko sve to vredi, neki drugi put. 


Danas, na veliki petak, uz hobotnicu kojom nas je pomenuti dalmatinski deo ex-dvojca iznenadio, nekoliko sati pred doček ove godine, sećam se vremena koja su bila i završila se. Sećam se njihove lepote, velikih poklona, kao i iskušenja koja su donela, lekcija za koje smo bili nezreli, kvaliteta koji nismo znali da cenimo i prilika koje smo propustili. Uživaću danas u deliciji u svom tanjiru i sećati se lepog kojim sam bila okružena u, neka na drugi način, okrutna i oskudna vremena. A posle - idemo dalje...











1 comment:

Vule said...

Ovo je najbolji "recept" ikad!

A, nešto mi se javlja da će hobotnice ponovo zaplivati Dunavom i Savom...

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...