Kažem juče devojkama da sam napisala 199. objavu i da bi bilo lepo da napravim nešto fino za sledeću jubilarnu. Iv krene u podsećanje onoga šta sam izjavila posle stote objave: rekla si da nećeš do hiljadite praviti frku... a kad iz pozadine obe začujemo: pohovano meso i pire krompir.
Pa jasno! Naravno da za značajnu objavu mora da se napravi značajno jelo - ono koje je obeležilo detinjstvo kod bake! Kako se samo nisam sama toga setila!
Ksenija je danas skoro sve uradila sama: otišla po meso i ostale namirnice i napravila pire! Ja sam samo ispohovala meso.
Ovo nije ni deseti put da to radim u životu - to je bio posao moje mame. I radila ga je rado, toliko rado i toliko često da smo se oko toga često znale sporečkati.
- Šta danas da kuvam?
- Ima tikvica, možeš li musaku sa tikvicama.
- Naravno.
...
- Mmm, mama super ti je musaka, Ksenija,kako se tebi svidela?
- Ne znam, meni je baka pravila pohovano meso i pire krompir.
- Mama...
- Pa ne voli dete tikvice!
Tako dete puno toga nije (za)volelo. I nikome nije jasno, jer je prethodna unuka, koja je odrasla na kuhinji iste te bake, jela i klot kuvani raštan (?!) i sve ostalo što je iole jestivo. Ostade, kao potpuno nerazjašnjena zagonetka, ta potreba da pored svakog ručka, za svaki slučaj bude i koje parče pohovanog mesa - za slučaj da neko 'bude gladan'.
Potrebni sastojci:
- na oko 1 kg mesa isečenog na šnicle
- pola litre kisele vode
- 200 g prezli
- 2 kašike začina od povrća bez aditiva
- 2 kašikice soli
- 4 jajeta
- nekoliko kašika ulja
Meso sam dobro istukla i potopila u kiselu vodu, da odstoji oko dva sata.
Kad se izvadi iz vode, trebalo bi ga dobro osušiti, makar sam takve savete čitala na netu. Po meni, to je previše posla, bačenih ubrusa i prljavih krpa.
Prosto sam tako vlažno meso uvaljala u mešavinu prezli, soli i mlevenog začina od povrća bez aditiva.
Pa u ulupana jaja...
... pa ponovo u prezle...
... pa u tiganj, na srednju vatru da se fino ispeče.
I - to je to, tako sam ih napravila danas. Nije nikakva mudrost, ali jeste bilo ukusno.
A imale smo i gošću na ručku, koja je potvrdila tu ukusnost - Ružicu, da baš onu po kojoj je dobila ime stota objava i koja mi je donela nešto skroz zanimljivo, što će tek završiti u nekoj deliciji. Za sad je samo uslikano.
Ovo sam kao dete obožavala! ♥ Nedeljni ručak je podrazumevao supu, rindflajš, pohovane šnicle sa pire krompirom, neku salatu i na kraju kolač (uglavnom štrudlu). Sada su mi to samo lepe uspomene, od svega jedem (i to retko) samo pire i štrudlu :)))
ReplyDeleteZaboravila sam da čestitam 200. recept.. Neka ih bude još puno, puno! ♥
ReplyDeleteHvala za lepe želje. Kad sam počela da blogujem, sto mi se činilo nedostižna brojka... Zapravo sad tek shvatam koliki sam deo života provela u kuhinji... vrlo slični ručkovi bili i kod nas (supa, rinflajš - ništa slađe, paradajz sos, salata, štrudla ili pita), samo je moja mama volela nedeljom da pravi pile, pa je meni pohovana piletina ostala u lepom sećanju. I to koliko su porcije bile manje, i rerne i posude, i mi...
ReplyDelete