suve paprike punjene sojom

Nekada smo ovo jelo pravile češće - mama i ja. Mama češće nego ja. Češće svom zetu nego meni. Ove paprike sam kupila toliko davno da me i sramota da kažem koliko. Dočekale su da zamolim mamu da mi ih napravi za skrobni dan un-dijete. Dakle - gost na blogu: moja mama.

Ovo je jelo koje je ona smislila, i pravila nebrojeno puno puta.

Pita me mama neki dan: vidim da imaš suve paprike, hoćeš da ti napravim one što su te spasle carskog reza? Štrecnu me, na ko zna koju daleku policu odloženo, sećanje na januarsko veče, pre dvadeset godina, kad sam se, malo posle ponoći, tako slatko, najela ovih paprika, a vodenjak pukao kako sam ustala sa stola.

Nedeljama pre toga sam usrdno molila svog doktora da odustane od ideje carskog reza, uprkos tome što je trudnoća bila, pa... vrlo neobično komplikovana. Iako je procedura već toliko uobičajena, u mene je unosila toliki užas i paniku, da je bilo teško razumeti.

Elem, nekoliko pojedenih paprika u gluvo doba noći, paniku je prenelo na osoblje bolnice, koje nije imalo izbora, nego da se posveti mom prirodnom porođaju onako, baš punom pažnjom...

Iv je tako, svoj prvi korak izborila malo teže, pokazavši prvo guzicu svetu, a potom svoje čarobno plave oči. A ja ipak nisam prošla kroz iskustvo koje me toliko plašilo. 

Moja je mama soju otkrila ranih osamdesetih kad je proradila Sojara u Bečeju. Tada niko nije pričao o genetskoj modifikaciji, a priče o zdravoj ishrani su se tek nazirale. Mama je soju koristila iz veoma praktičnih razloga: ako bi je stavila u sarmu, sarma bi potrajala dva dana. A ako je ne bi stavila, moj je brat, koji je bio tada u pubertetu, umeo da nas iznenadi praznim loncem već prvog dana kada bi seli za sto. A bio je to uvek lonac od 7 litara, nikako ne neki manji. 


Kako se sad čini da su to bila jednostavna vremena. Nije se mozgalo baš oko svakog detalja, praktično je upravljalo odlukama. Treba nahraniti celu porodicu, kako ćemo to izvesti, dodaćemo malo soje, tačka. Dobro, jeste se, na takav način, ušetalo i jeftino ulje i margarin i Vegeta u kuhinje, ali nekako baš jeste i bilo jednostavnije. Ako ni zbog čega drugog - oko škola nije bilo pekara, niko nije dostavljao picu, već se žurilo kući na ručak, onaj koji je mama skuvala pre nego što je krenula na posao, u svojoj malecnoj kuhinji. Istinski je bilo jasno ko upravlja energijom porodice.


Potrebni sastojci:

• paketić od 10 suvih paprika
• šolja pirinča
• šolja i po sojinih ljuspica
• jedan luk
• soli i aleve paprike po ukusu
• šolja soka od paradajza
• kašika dve brašna
• ulja koliko treba

Paprika se potopi bar nekoliko sati u mlaku vodu, da omekša. Makazama joj se poravnaju gornje ivice da bi se lakše punila.

Skuva se šolja pirinča.

Sojine ljuspice se preliju vrelom vodom i ostave da nabubre.

Luk se izdinsta na malo ulja.

Sojine ljuspice se ocede od viška vode, pa dinstaju na luku desetak minuta na laganoj vatri.

U njih se umeša pirinač i začini se po ukusu. Može se smesi dodati i peršunov list, beli luk, kari, kurkuma, biber, mada mi to obično preskočimo. Volimo jednostavan ukus ovog jela.

Ovom se smesom pune parike, poređaju se u lonac, naliju vodom tek da ih prekrije, pa se pola sata krčkaju na laganoj vatri.

Potom se prebace u vatrostalnu posudu, preliju sokom od paradajza u kom se rastvorila kašika brašna i kašika aleve paprike, eventualno se doda još malo vode u kojoj su se kuvale i zapeku se oko pola sata.