posne bezglutenske pogačice i šišanje kedra pride

Kad sam počinjala sa blogovanjem, mislila sam da znam baš puno o kulinarstvu. To je bio moj dugogodišnji hobi i deo mog zanimanja kao mame. Mislila sam da hranim decu kvalitetno i zdravo i bila sam donekle u pravu - jer jesam to radila kvalitetnije i zdravije nego mnogi u mojoj okolini. Toliko da su se deca osećala čudno kad bi govorila u društvu da ne pijemo mleko, a njihovi prijatelji neretko bivali zaprepašćeni onim čime bi bili ponuđeni kad dođu kod nas. Posebno ako dođu bez najave. Jednom nam je tako, u kasnim večernjim satima, bio banuo i kum. Jeo je, koliko je bilo uljudno, večeru koja je bila pripremljena, a posle je samo zgranuto pitao: 'Vi ovako stalno jedete?' Iznenadismo ga silno, jer bi najavljeni dolasci bivali dočekani sasvim drugačijom trpezom.

Ove su pogačice nadgradnja na recept za pogačice koje sam nebrojeno puta pravila dok su mi deca bila mala. Malo kome su tada bile ukusne, osim nama. Recept smo dobili od doktorice Olje koja je devedesetih godina imala jedan od prvih MORA aparata u Beogradu i kod koje sam sa Ivonom išla jako često, sve dok se njen imunitet nije poboljšao u zadovoljavajućoj meri. Tada su pogačice bez belog brašna bile potpuna novotarija u ishrani. Srećom danas više nisu i sve više ljudi uviđa benefit od hranjenja celovitim namirnicama.

Jučerašnji dan je bio nekako čudno skrojen. Kao neko opraštanje od nekih prošlih vremena. Prvo sam krenula da pravim Oljine ječmeno ražane pogačice, s tim da sad ni ječam ni raž ne obitavaju u našem špajzu, zbog glutena koji sadrže. Završih sa ovim odličnim upgrade receptom.

E sad, ko veruje da slučajnosti nisu samo puke slučajnosti, imaće šta dalje da čita. Da bih napravila te pogačice, trebala mi je kisela voda koju nisam imala. Odlična prilika da počnem da kukam što moram iz kuće. Srećom prodavnica koju i danas zovemo 'kod Dragice', po prvoj vlasnici - koja se odselila pre petnaestak godina, je na nekih dvadeset koraka od nas. Krenem u prodavnicu, kad gle - komšiji neki ljudi podsecaju drveće.

Znate ono kad vam se godinama ne da nešto da uradite, stalno odlažete jer nikako da nađete pravo rešenje... a i kad vam je rešenje pri ruci, a opet vam se ne da? Tako sam i ja jedva savladala otpor porivu da kupim tu kiselu vodu i prođem pored očiglednog rešenja svoje dugogodišnje brige. Naime, kedar koji je već za ceo sprat nadvisio moju trospratnu kuću, a nalazi se na samo nekoliko metara od nje, ne biva baš prijatan prizor kad duva vetar. Problem je što je na opštinskom zemljištu, pa nije u mojoj nadležnosti (čitaj, ako me neko prijavi da sam ga posekla - nadrljala sam) da se sa njim rvem. A opšina već godinama ima važnija posla. Ove je zime, pod težinom snega, puklo i nekoliko ozbiljno velikih grana.

Dakle, ošišala sam kedar, tačnije skratila sam ga za sprat i puno dvorište grana sa strane. Zapravo su to uradili majstori, a ja sam se sakrila pod ćebe od straha koji me u tom intenzitetu nije tresao već godinama. Prizor čoveka sa motornom testerom koji stoji nezavezan u krošnji, na visini iznad moje terase u potkrovlju, me potpuno dezintegrisao. Pila sam 'Rescue' na svaki minut, čini mi se i trebalo mi je dobrih petnaest da iole dođem sebi. Srećom, komšinicu je to sečenje obradovalo, pa je poprilično pomogla.

Nisam sigurna šta me uplašilo u tolikoj meri. Da li jako opasno nebezbedni položaj majstora u moj dvorištu, da li to što sam morala da sečem drvo koje me godinama veselilo pred kućom. Da li suočavanje sa tim da se neke stvari moraju menjati, posebno oko ove kuće koju toliko volim i da to možda ipak nadilazi moje snage. 

Doprineo je tom stresu i događaj da prethodnu noć nisam spavala. S radošću sam je probdela - čekala sam da idem po moju najmanju milicu koja je bila na nekoj divnoj žurci. Kunjala sam malo, ali sam bila u pripravnosti da bi me mogla pozvati od ponoći kad god. Divan je osećaj kad u četiri ujutro idete po dete koje se istinski lepo provelo. Fenomenalan zapravo. Pobeda puno u tom sasvim običnom događaju: ona sa raskošnim osmehom, jer je pronašla neki svoj svet za kojim dugo tragala i ja u kolima... pričamo i polako idemo našoj kući.

Ili je sve ovo o čemu pišem prirodni sled stvari koje se menjaju. Jedina sigurnost sastoji se u činjenici da se sve menja, znamo to svi. Logično je vrlo i isto tako teško za prihvatiti. Pijem zadnjih dana Honeysuckle (Bahovu cvetnu esenciju), ne bih li lakše pristala na tu promenu. Nije mi baš najjasnije koju, ali već neko vreme osećam da je potrebno prekinuti još neku vezu sa prošlošću. Neku još, jer mnoge jesu presečene. Tako da je veliko pitanje, filozofsko - moglo bi se kazati, da li su se događaji oko mene odvili slučajno ili sam ih ipak namerom da se pozdravim sa prošlošću prizvala. 

Malo mi je žao ipak što se nisam setila da slikam kedar pre sečenja. Nadam se da se ne ljuti na mene što je sad ovako ošišan. I nekako se baš nadam da će porodica gugutki koja se na njemu gnezdi svake godine, ipak naći neku ušuškanu granu da napravi gnezdo na njemu i ovog leta.

A sad recept za odlične pogačice bez glutena, kojima smo se mala - velika milica i ja sladile kad se probudila posle žurke - uz humus i pinđur, a posle i kikiriki puter (uhhh - što je ova kombinacija dobra):

• šolja kukuruznog brašna
• pola šolje pirinčanog brašna
• pola šolje brašna od leblebije
• kašika čia semenki, potpoljenih u par kašika mlake vode
• kašika psilijuma
• kašika proteina od konoplje (opciono, ali veoma korisno)
• kašika semenki koprive (isto ne mora, ali jeste hranljivo)
• kašika malteksa, koji na žalost ima nešto glutena u sebi, pa za strogu bezglutensku varijantu treba koristiti kvalitetnu melasu koja nema
• dve kašike maslinovog ulja
• prašak za pecivo
• pola kašike sode bikarbone
• kašikica jabukovog sirćeta
• kisele vode toliko da testo bude nešto gušće nego za palačinke

Postupak je jednostavan: svi se sastojci smućkaju, pa se smesa izlije u kalupe za mafine i peče oko 20 minuta u prethodno zagrejanoj rerni na 200°C.