pita od zrna polbe i tikvica

 

Ako to već niste znali, polba je žitarica - ova zrna koja vidite na slici. Liči na pšenicu. Ukus joj je nešto između pšenice i ječma. U Italiji je zovu farro ( mada se pod tim imenom nalaze i spelta i einkorn), a na zapadu emmer, a polba je izgleda rusko ime. Latinski je triticum dicoccum. Liči na speltu - triricum speltum i običnu pšenicu - triticum aestivum. 

Kažu da ima manje glutena nego pšenica, da ima daleko više proteina i silu aminokiselina. Kako stvari stoje, ne da je prošla test sinoć na božićnoj večeri kod moje prve milice, nego je dobila i  prilično visoku ocenu.

Pite pravim jako često. Da se videti - objavila sam neke na blogu. Ni ne objavljujem ih toliko, koliko ih često pravim. Em je lako napraviti, em volemo jako, šta ćemo. Posebno voli moja treća sreća. Tako sam i juče, dok sam se nervirala jer mi se Božićna torta totalno smakla, usput, smotala ovu. Usput sam je i slikala - vidi se. Samo, ispala je posebno ukusna, pa je šteta da je ne objavim. Jer, znam da neće biti totalno ista kad je budem neki sledeći put pravila. A pitaće me deca za recept. Imaju taj običaj - sećaš se ono, pre tri božića si pravila...Kako da ne. E, pa kad objavim - eto instant sećanja.

Polbu sam dobila na svečarima od Saške. Tako ti je to sa Saškom - dođeš u goste i odeš sa poklonom. 

Neka nova žitarica, drevna zapravo, pa novootkrivena. Izuzetno ukusna. Moraš da probaš - reče mi ona i utrpa dve kese.

Praviću sigurno još puno pita sa polbom. Ksenija kaže da joj se sviđa jer najviše sliči pirinču. Pojede ona moje pite sa speltom, ječmom ili pšenicom u zrnu, ali joj je pita sa integralnim pirinčem najdraža. Samo sam je ove godine već dva puta pravila - u najvećem plehu, tj. vatrostalnoj, znate onoj ogromnoj ovalnoj od koje veće nema. Eto toliko najdraža.

Ovu sam pitu ređala u dve vatrostalne posude. U providnu četvrtastu i manju pravougaonu, ljubičastu. Ova druga je bila predviđena da ostane kod kuće. Prvu smo odneli kod milice No1, da se pridruži đakonijama koje je ona spremila za božićnu gozbu.

Ovo što vidite na slici je šta je od pite, pečene u manjoj zdeli, preostalo pre polaska na večeru. Dok sam se ja spremala, moja milica No3 nije odolela, a i ja sam smazala onako u prolazu parče dva...

Ostatak će biti danas za ručak uz kupus u paradajzu. Mi pite podgrevano u onoj velikoj staklenoj pećnici što iz poklopca duva vruć vazduh. Budu k'o sad iz rerne izvađene. Dobrim delom i zbog toga toliko jedemo pite. Vrlo su praktične, pored toga što su super ukusne.

Dobro, evo konačno i recepta.

Upotrebljeni sastojci:

• šolja sirove polbe u zrnu
• 3 osrednje tikvice
• dva praziluka
• 200 g pečuraka
• pakovanje kora za pitu
• kašika suvog peršuna
• soli - dve pune kašikice
• ulja - oko pola šolje
• kisele vode - oko pola šolje
• bibera - puno

Polba se opere, pa skuva. Na šolju pulbe sam stavila dve i po šolje vode i kuvala - pa ne baš do kraja - oko pola šolje vode sam procedila. 

Zrno je pucalo pod zubima.

Može i da se raskuva jače, ako tako volite.

Praziluk se iseče na komadiće, pa se dinsta na malo ulja.

Pečurke sam isekla na sitno, pa sam dodala u poludinstan praziluk.

Tikvice sam isekla na štapiće. Za to imam onu kutiju - rende kupljenu nedavno u Lidlu. Super je. Mogu se tikvice izrendati i na sitnije, verujem da je skoro isto.

Ubacila sam ih u tiganj, posolila, dodala kašiku suvog peršuna i dinstala dok skoro sva voda nije isparila.

Onda sam u to dodala polukuvanu polbu i dinstala još malo i ostavila da polba upije tečnost.

Pobiberila sam opasno - jer mi tako volimo. Ne mora toliko.

Ređala sam kao baklavu - nisam uvijala u savijaču, mada verujem da je i tako super. Premazivala sam kore mešavinom kisele vode i maslinovog ulja.

Gornju koru sam dobro pouljila. Jednu sam posula susamom, a drugu sam zaboravila.

Isekla sam pre pečenja, uvek tako uradim - lakše se seku komadi posle. Pokrila sam peki papirom da ne pregori i gurnula u rernu na 180 °C i pekla oko pola sata. Poslednjih deset minuta otkriveno, da zarumeni odgore.