Već se dugo spremam da ovo spremim... jer postoji legenda o ovom jelu koja se prepričava, a koja kaže da smo ga često jeli dok ga je moja baka kuvala. Ne sećam ga se, iskreno, skoro sam sasvim ubeđena bila da ni ne postoji, kad ono - internet tvrdi da itekako postoji. A danas je postojao zaistinski i u mojoj kuhinji.
Kolozsvár je mađarski naziv za rumunski grad koji se danas zove Kluž, tj. Cluj-Napoca i koji se nalazi u Erdelju ili Transilvaniji - središnjem delu Rumunije. Drugi je po veličini grad u Rumuniji. Otprilike je velik kao Novi Sad i kulturni je centar Mađara u Rumuniji. Ovo jelo je nazvano po tom gradu iz razloga koji mi nisu poznati, a nije da ne bih volela da saznam. Neko ga zove i Erdelyi rakott káposzta.
Nekih davnih godina, kada još nismo mogli da nazremo ni početak devedesetih, u kojima će početi vicevi, pričani uz nevericu - o tome kako ćemo jednog dana po farmerke u Segedin; a kamoli ova vremena koja živimo - bez neverice, a opet sa puno iste - u kojima nemamo ni za izlet do Segedina, ni snage, ni želje, ni para...
... e, iz tih nekih nestvarno dalekih vremena je početak ove priče - za mene... i moju kumu koja je danas sa mnom ručala hurku, i mnoge druge Prečane, koji su bili deca tih sedamdesetih.
mislila sam da je samo moja mama, iz neke ljubavi prema francuskom jeziku, koji me je uzaludno terala da naučim, ovo jelo ovako zvala
neki dan su me deca molila da ga napravim, u prisustvu prijateljice, koja je, na moje veliko zaprepašćenje, znala o čemu se radi
verovatno svi znaju, ali pa šta, napisaću ipak ovaj post sa setom za nekim starim vremenima u kojima smo bili bezbrižniji, samim tim što smo bili deca, u nekoj zemlji koja postoji samo još u našim mislima, i na unutrašnjim koricama rokovnika koji mi je tata doneo iz banke u kojoj je radio, a u koji već dvadesetak godina skupljam recepte
